Današnje generacije nikada neće znati…

Gotovo svakodnevno čujem da neko iz moje okoline poredi detinjstvo nas koji smo odrastali ’90-ih, onih koji su odrastali ’80-ih, ’70-ih, itd. Sećam se još pre više od dve decenije, stariji u mom okruženju su mi često govorili:”Vi se danas ne igrate kako smo se mi igrali. Nama je bilo lepše.” I još tada me je interesovalo i pitala sam se:”Čega su se to oni igrali kada je njima bilo lepše, ako je meni sada baš lepo?”.

Kako je vreme prolazilo, prestala sam da slušam o zanimljivijim igrama i počela sam da slušam o drugačijim izlascima, vraćanju ranije kući, načinu oblačenja, keceljama u školi i svaki period u trajanju od nekoliko godina obeležila je priča ”U naše vreme”.

Evo, došla sam i ja u te godine kada mogu da kažem:”kada sam ja bila mala, bilo je…”, ali pre nego što sam to počela da govorim razmislila sam dobro, poučena jednim svojim iskustvom. Elem, dok sam pohađala srednju školu imala sam svoje navike koje sam volela, volela sam svoje društvo, naše zajedničke trenutke, ideje, anegdote. I to je trajalo četiri godine, nakon čega su u moj život, i u živote svih nas, ušli neki novi ljudi, neke nove navike, neki novi događaji.

Svega pet godina kasnije, sasvim slučajno sam se zadesila opet u svojoj školi. Imala sam utisak kao da vreme nije ni prošlo, ali nešto je falilo. Nešto što je škola imala dok sam ja bila baš tu. Moj komentar zamalo da je bio:”ovde nije kao pre, oni se uopšte ne zabavljaju kao mi što smo”. I onda sam kod sebe prepoznala da sam bila na momenat da kažem to što nikada nisam volela da čujem. Odmah sam shvatila da meni samo izgleda da je njima lošije i dosadnije. Naravno da meni tako izgleda, jer oni nisu moje društvo, meni više nije zanimljivo ono što je njima sada a što je meni bilo pre 10 godina.

Isto tako, meni je sa mojih deset godina bilo zabavno da sedim na klupi ispred kuće i da gledam automobile i da pitam nekog od starijih koja je marka automobila. ”Ovo je Opel.” pa se onda zaprepastim kako neko vidi marku u toj brzini, i još kada mi kaže:”A ovo je nova Opel Astra”. Pa, kako u toj brzini vidi i da li je novija ili starija?! Eto, mene je to iznenađivalo svaki put. A vidim da današnje desetogodišnjake to ne iznenađuje, jer se već razumeju u to. Ali, oni imaju neke nove stvari koje njih iznenađuju! Pre 40 godina deca su se igrala lutkama napravljenih od kukuruza, mi smo se igrali barbikama i klikerima, a danas se igraju igricama na računaru.

Možda su nekadašnja deca imala razvijeniju maštu, ali današnja deca su mnogo više informisana. Nekada su deca više radila i bila su učena radnim navikama, danas deca imaju više slobodnog vremena i uz samo malo rada sa njima oni mogu kvalitetnije iskoristiti svoje vreme na učenje i razvijanje kreativnosti. Vreme se razlikuje, nekada je bio tetris, a danas mobilni, nekada su bili Sega i Nintendo, a danas računar, Walkmen – mp3 player. Zaključujemo da se deca i navike nisu uopšte menjali. Sa našim godinama i odrastanjem promenio se samo naš pogled na pojam ”igranje”.

 Mirjana Tadić